Dana 4. i 5. 06. 2011.
Od dogovorenih deset, našlo se nas sedmero na startnoj poziciji kod društva i oko 8 sati ujutro krenuli smo lagano prema Gračacu. „Malo“ se stajalo i tako, te su bili radovi na cesti put Gračaca pa smo morali put Obrovca i doći na Velebit s južne strane, al sve je prošlo ok i bili smo tamo oko podne!
 |
 |
 |
Marendalo se, opalila se grupna fotka i piči gore. Gore smo bili za manje od po ure fala Bogu, već sam dušu počeo putem ostavljat! Kad gore iznenadjenje- nigdje nikoga hehe, to je lipo jer smo doli vidili neka riječka auta parkirana a i sklonište je samo po sebi previše poznato da bi bilo prazno.
Čin smo došli i ostavili stvari te kad je prestalo ono početno oduševljenje sa ljepotom koja nas okružuje, skontali smo da imamo premalo vode a da ode voda i nije baš pitka (nešto je krepalo u rezervaru :x)! Kad gle, nebo se namrčilo i počela padat kiša i eto vode ko u priči. Naravno prije kiše je bila blic akcija skupljanja drva jel smo svi imali blagi feeling da će ovaj moment potrajat. Kiša je pala ali atmosfera je i dalje ostala na nivou, šta se može iščitat sa naših nasmiješenih lica.
Čin smo došli i ostavili stvari te kad je prestalo ono početno oduševljenje sa ljepotom koja nas okružuje, skontali smo da imamo premalo vode a da ode voda i nije baš pitka (nešto je krepalo u rezervaru :x)! Kad gle, nebo se namrčilo i počela padat kiša i eto vode ko u priči. Naravno prije kiše je bila blic akcija skupljanja drva jel smo svi imali blagi feeling da će ovaj moment potrajat. Kiša je pala ali atmosfera je i dalje ostala na nivou, šta se može iščitat sa naših nasmiješenih lica.
 |
 |
 |
Jako lijepa priroda, friška arija, dobro društvo, malo čoviku triba da bude sritan!
Tako smo lagano naložili vatricu, sredili okolo klupice i stol, čak smo našli i ploču od starog špakera koja je je posli na vatri postala roštilj za meso =) ispeklo se mesa i čekalo da stane kiša al nažalost nije nam dozvolila planinarenje tog dana, tako da smo se družili do kasno u noć.
Idućeg jutra ustajanje oko 8 i polazak na ture, Neno, Zvone i Tome su išli na vrh Crnopac, a mi Nina, Bospor, Miljenko i ja na „manje zahtjevnu“ al atraktivniju stazu Malog Princa. Staza počinje sa jednostavnom i ugodnom šetnjom kroz gustu šumu (bukovina i sl.), ali nakon kraće šetnje dolazimo na križanje puta za Bili Kuk i put Malog Princa, skrećemo desno na križanju staze i ulazimo u labirint prirodnih fenomena koji su nadrealno isprepleteni i povezani kroz stazu Malog Princa, mislim svaka čast kreatorima ove staze, jer ovo je tehnički zahtjevna staza koja je i neprohodna bez svih pomagala koje su ugradili putem (sajli, klinova, škala i sl.)
 |
 |
 |
Nina Bospor i ja smo speleolozi pa je nama to poznato, ispod same staze nalazi se najveći speleološki objekt u Hrvatskoj špiljski sustav „Kita Gačešina“ kojeg godinama istražuju speleo odsjeci raznih planinarskih društava, među kojima je i naše, a voditelj tog istraživačkog projekta je Teo Barišić koji je ujedno i šef stanice HGSS Šibenik i jedan od najznačajnijih speleologa u državi. Tu je i druga po veličini špilja „Munižaba“, turistički uređene „Cerovačke špilje“ i još mnogo speleoloških objekata. Samim tim i površina Crnopca izgleda kao jedan veliki špiljski sustav pun jama, kanala, meandara, usjeka litica, vrtača, a na jednom dijelu staza skreće u „Zdenkov zdenac“ tako san ga ja nazva zbog žive vode koju san pronašao u njemu, to je velika jama aduboka dvadesetak metara u dva dijela s malom kružnom stazom kroz njih. Sve me ovo jako podsjetilo na speleologiju, tako da san i Miljenku reka da mu je ovo kao uvod u speleologiju!
 |
 |
 |
Po povratku u goste su stigli i naš dobri Điđi i mali Ivan, kako nisu mogli doći u subotu zbog obaveza, došli su tek u nedjelju ujutro pa su i oni prošetali stazom Malog princa dok smo mi odmorili u skloništu! I tako se svi sretni i zadovoljni spustili do automobila i krenuli kući!
Napisao: Roko Pribičević